Повољност географског положаја се знатно мењала са променама друштвено-историјских прилика и на њу су, без обзира на јаку тенденцију изоловања, најмањи утицај вршили физичко- географски услови. Крај је преотиман од племена која су на овим просторима обитавала. У време Римске доминације, практично од почетка наше ере, овај крај је припадао провинцији Далмацији. Надзор над рудницима вршен је из суседне Домавије (данас Сребреница). У то време река Дрина не чини границу, већ спону између крајева са једне и друге стране реке. Од поделе Римског Царства 395. године граница је ишла управо реком Дрином, па је овај крај припао Источном Римском Царству тј. Византији.

У време сеобе народа, када долазе и Словени владала је општа несигурност, па и чешће промене припадности ових крајева између Византије и новодосељених народа. Једно време овај крај је потпадао и под власт угарских краљева, од времена краља Драгутина био је трајније укључен у области средњовековних српских земаља. Слабљењем Немањићке власти једно време Азбуковица је припадала Николи Алтомановићу, а потом су ове крајеве преузели кнез Лазар и његови потомци. Падом Деспотовине 1459. године трајније влада овим крајевима Отоманска Империја. У XV и XVI веку овај крај је припадао делом нахији Осат, а делом соколској нахији, а касније само соколској нахији смедеревског санџака.

Како су рудници припадали султану, то је и Црнча, са плодном Буковицом и околним засеоцима постала царски посед - хас. Временом је цео крај по хасу Буковици назван Азбуковица, што се задржало и до данас.

Азбуковица је дочекала ослобођење од Турака 1834. године. Њиховим исељавањем (из Соко града 1862. године) постаје гранична област. Одмах се иницира отварање прелаза, скеле, и 1837. почиње изградња контумаца (карантина), осматрачнице, санитетске установе и магацина за робу, чиме се постављају урбанистичке основе новог насеља – Љубовије, "усред поља Драбића". Само 23 године касније Љубовија постаје среско место, а указом намесника књаза Милана М. Обреновица, од 3. јуна 1871, бива проглашена за варошицу. Затим следе српско-турски ратови и катастрофална поплава 30. октобра 1896. године. За Љубовију остаде записано: "И док би оком трепнуо, варошица беше сва под водом. Силна бујица однесе све што је дохватила." Вредни житељи Љубовије обнављају своје насеље на новој локацији, узвишењу званом Јабучје, где се и данас налази.

Но, даљи напредак поново успоравају ратови, најпре балкански, затим Први светки рат у којима је овај крај највише искрварио. Нашао се први на удару свих напада аустроугарске војске на Србију. О томе сведочи и Мачков камен на коме су остале хиљаде лешева. У периоду између два рата, опустошену Азбуковицу је задесила и економска криза. У периоду поратне изградње, развој ове средине успорава могућност изградње велике хидроцентрале (Велика Дубравица), која би Љубовију потопила својом акумулацијом, те се овде годинама није ништа градило. Тек у осмој деценији прошлог века Љубовија започиње нешто бржи развој индустрије.