За Дринску регату, планину Бобију, Соко град и манастир под његовим зидинама, Трешњицу и цркву брвнару у Оровици, можда сте и чули. Али за Трибућу – "Азбуковачки Колорадо" вероватно нисте. Ретки су и житељи Азбуковице који знају за овај драгуљ природе. Разлог је прост – кањон је ненасељен и непроходан. Трибућа је усекла своје корито у великом кречњачком масиву, који је већим делом изграђен од метаморфног кречњака. Литице кањона су стрме, прекривене земљом и обрасле шумом букве, граба и храста. Када при ушћу Трешњице у Дрину, сазнате да је то водена врпца која се рађа на обронцима Повлена, зачудите се како је нарасла на иначе кратком току. Иако кратког тока, она има неколико притока. Трибућа је једна од њих, десна притока Трешњице и дуга је седам километара. Извире на Торничкој Бобији, и на свом току преваљује висинску разлику од 450 метара. Тече према југу и својим доњим током раздваја висораван Бошковац на западу, од Горњокошљанске површи на истоку. Њено ушће у Трешњицу проглашено је специјалним резерватом природе, јер се ту гнезди и живи колонија белоглавог супа. Дивља лепота, поштеђена честих посета оних који би да је начну.
Како је пронаћи?
Тридесет километара од Љубовије, на обронцима Бобије, на надморској висини од 800 м налази се засеок торничка Приседо. Када овде, пођете путем изнад школе, па после два километра на раскршћу сиђете лево у шуму и продужите даље, стићи ћете на оно место где се неколико мањих потока сливају на један већи. Та лепа долина са бујном вегетацијом карактерише горњи ток реке. При крају те долине, обале се приближавају, река постаје бржа, пропиње се преко већих камених блокова – почиње кањонски део Трибуће. Да не постоји пар воденица, које прођете успут, ништа не указује да је ико прошао овуда. Нетакнута природа. Тек када после последње, Тадића воденице, стигнете на место у кањону које зову Весин вир, схватите зашто је река добила име. То је први у низу од три водопада (бућа), који се преливају један у други. Вода је овде укљештена између две стене чија је висина око педесет метара, а висина тог водопада је око десет метара. Испод овог водопада створен је џиновски камени лонац пречника седам метара. Одавде вода отиче кроз теснац ширине једва један метар и стропоштава се у амбис дужине петнаест метара. Узаним каналаом, уз сам зид кањона, вода даље отиче у следећи, шљунком посути камени лонац.
Од Весиног вира, даље се мора ићи уз помоћ алпинистичке опреме, или кроз шуму изузетно стрмом левом страном кањона. Лестве или ужад овде су неопходни. Изнад изизетно брзих вирова "лифтом" се пребацују опрема и људи. Уколико се определите за "лакшу" варијанту – кроз шуму, онда се морате попети уз готово вертикалну страну брда. После краћег одмора, спустите се другом страном брда према југу, до средине падине, а онда "по изохипси" лево – да би се избегло спуштање преко трошног кречњака и водопада.
Зашто овако детаљно?
Зато што је овај слап једини топоним са нечијим именом. По свој прилици, овде је извесни Весо животом платио радозналост. То треба поштовати. Испод овог водопада, налази се још један, висине око двадесет метара који се завршава знатно већим и дубљим виром. Око овог водопада уздижу се литице високе и до педесет метара, које касније граде теснац. Десно од водопада по средини обале у страни се налази улаз у једну већу окапину. Само педесет метара ниже, обала је вертикална и обрасла маховином. Преко ове маховине спушта се вода неког од потока на левој страни кањона. Од овог места, река скреће под правим углом и одатле почиње систем степенасто поређаних камених када. Слапови из ових када се завршавају "језером" у савршено углачаном кречњачком базену. Одавде река тече кроз теснац дужине око 600 метара. Теснац се завршава левкастим проширењем, ту је и крај кањонског и најинтересантнијег дела Трибуће. Пар километара ниже, почиње кошљански део коме припада и само ушће . Оно што вас може збунити је чињеница да река која с лакоћом ваља стабла и камене блокове, пре него се улије у Трешњицу - нестаје у шљунку делтастог ушћа. Зато је никада немојте тражити на ушћу – разочараће вас.